Priča o pašta fažolu

Pašta fažol je tipično jelo jadranskih zemalja – kombinacija leguma i žitarica koja se manje više isto sprema, uz različite varijante začina ili mesa. To pučko jelo koje se svima nalazilo valjda jednom tjedno na zimskom jelovniku, meni je izgledalo sasvim obično, priprosto, tako da nisam nikada niti razmišljala da bih mogla pozvati neke uvažene, polupoznate ljude. Na paštu fažol se uglavnom ne poziva – ponudi se ako svratiš slučajno u kuću prijatelja ili te netko, onako u letu, pozove : za ručak je pašta fažol, pa sad ako nemaš ništa pametnije i bolje… Svi se, kao nešto, izvinjavamo što pozivamo na pašta fažol. Kasnije, mnogo kasnije shvatila sam svu gastronomsku veličinu ovog jela.

Za našeg življenja u Italiji upoznala sam različite bogate ljude. Najmanje se sjećam onih koji su bili firmatissimi i koji su činili sve da bi zaboravili nekadašnje siromaštvo. U srcu su ostali oni drugi – topli i normalni ljudi koji su nas vodili na večere sa svojim prijateljima iz djetinjstva od kojih su mnogi ostali jednakog imovinskog stanja kao u doba njihovog nekadašnjeg druženja. To ostajanje u okvirima prijateljstva bez računa bila je velika škola za nas; upravo od njih sam naučila kako treba bježati od ljudi koji uporno biraju prijatelje zbog njihovog bogatstva ili važnosti u društvu.

Bili su naravno mnogo iskusniji i stariji od nas, obojica, vlasnik i direktor kluba u Trevisu u kojem je moj suprug radio. Vlasnik, veliki industrijalac u čijim vunenim stvarima smo se tada rado šetali, nikada u privatnom životu nije nosio odijela i kravatu, vodio nas je uokolo, najprije na važna mjesta a onda na sve običnija i normalnija. Ali posebna veza, prijateljstvo bio je Ciano, direktor kluba, koji bi se pojavio uvijek bez ikakvih formalnosti – vodim vas na jedno mjesto koje sami nećete naći. To su uvijek bile skrivene gostionice, osterie, koje nitko osim domaćih ne posjećuje i ne poznaje. Jeli smo u prostorijama, tada još zadimljenim, u koje mještani svraćaju na čašicu i igraju briškulu, a televizor prenosi nogometnu utakmicu… Jela su, kao i uvijek na takvim mjestima domaća, nitko ne spominje masnoće i kolesterole, sve se naravno »toča« s njokima, paštom ili polentom…Uvijek iz kuhinje izađe debeljuškasta kuharica – gazdarica da pozdravi Ciana i njegove prijatelje, brišući ruke o pregaču. Tamo sam zavoljela pečene kuniće začinjene travicama poput divljeg koromača, ružmarina, češnjaka; porchette (pečena svinjetina), izvanredne salame- sopresse i kobasice koje služe sa velikim pečenim krumpirima (opet punim ružmarina) i ljubičastim radičem pečenim na žaru…Na proljeće su bile šparoge, zelene i bijele, najbolje koje sam ikada jela, jer zona Trevisa je poznata po njihovom uzgoju. Tanjuri su , onako puni, kako samo male gostione služe i gdje se gazda uvijek čudi kako malo jedete. Naravno da je Ciano bio naš dragi gost , osobito je volio sve ono što se »jede sa žlicom«, kako pak naš narod kaže. »A kada budeš kuhala pašta fažol nemoj me zaboraviti«…

Bili smo jednom na klubskoj večeri kada sam rekla da imam suhu koljenicu za pašta fažol. Jako se razveselio i onda je krenulo – kako se netko približio našem stolu bilo je »moraš doći na pašta fažol alla dalmata pa da vidiš šta je to »… Moj muž se radosno pridružio Cianu pozivajući na večeru…Ja sam polako klizila pod stol… Bilo je sve više pozvanih ( među njima je bilo i onih »firmatissimih«) a ja sam imala jednu malu koljenicu, koja je sve više postajala koljeničica… Problem je naravno bio u tome, što u Italiji nema suhog mesa i ja bez toga ne znam spremiti »pasta fagioli alla dalmata«…Problem je i u tome, što ja kao da branim boje svoje zemlje na olimpijadi (ukočenost, nesigurnost i »što će ljudi reći « pripadaju neiskustvu i gluposti neke mladosti).

– Kako da odem do Slovenije ili Rijeke? pitam već sljedeće jutro novu znanicu Katju, inače Splićanku, udatu u Trevisu, dok kod nje pijemo kavu, pušimo ( tada smo još svi dimili) i zabrinuto kujemo plan. Vremena nema, a obje smo nikakve vozačice. A onda odjednom pogled mi padne ravno na kuhinjski pult na kojem stoji tek načeti dalmatinski pršut… Jedan od onih što se poklanjaju doktoru ili nekome što će ti zaposliti maloga… Katjin tata, Sinjanin, dobro je obišao sinjsku krajinu prije nego li je zetu poslao pršut… A oko pršuta bijela slanina, pažljivo odstranjena… » Moj Miki ne jede slaninu , djeca ne vole dimljeni pršut, a vidi mene – samo mi fali slanina« objašnjava Katja. Od te divne bijele svilenkaste slanine prvoklasnog sinjskog pršuta napravit ću bitan začin pašte fažola : dalmatinski sječak – slanina, češnjak i peršin, a ostatak menija ću lako nadopuniti… Desilo se čak i ono što se obično nikada ne dešava – da vam večera uspije kada se baš jako trudite i jako želite.

Tako je slanina spasila moj obraz i pronijela slavu naše domovine. Bila sam neki dan u Trevisu ; smrznuto vlažno zimsko popodne a ja stojim pred izlogom sa rasprodajama. Netko me kucka po ramenu… Ne, Ciana više nema, ali bilo je jedno drugo nasmijano lice… E, da znate da onakvu pašta fažol alla dalmata nismo nikada zaboravili… Koje veselje u jednoj običnoj sitnici!